ADHD (attention deficit/hiperactivity disorder)

  • 1.jpg
ADHD (attention deficit/hiperactivity disorder) je skraćeni naziv za čitav niz ponašanja koja nazivamo. deficit pažnje i poremećaj hiperaktivnosti . Odnosi se na skupinu raznih simptoma koji najčešće obuhvataju smetnje pažnje, praćene nemirom i impulzivnošću. ADHD nije samo faza koju će dete prerasti, nije uzrokovan roditeljskim neuspehom u vaspitanju, niti je znak detetove “zločestoće”. To je stvarni, biološki uslovljen poremećaj. Izvor je zabrinutosti roditelja i nastavnika, a najviše samog deteta kod kojeg je uočena hiperaktivnost. Poremećaj se od četiri do devet puta češće sreće kod dečaka nego kod devojčica i najizraženiji je u periodu od šeste do dvanaeste godine. “Hiperaktivno” dete može imati poteškoće na tri različita područja: (hiper)aktivnost, pažnja i kontrolsanje impulsa. Evo nekih ponašanja karakterističnih za decu koja imaju probleme na ova tri područja. Dete koje ima problema na području (hiper)aktivnosti:   Nepažnju kod deteta možemo uočiti kroz sledeća ponašanja:   Impulsivno dete:   Razne studije pokušale su dati odgovor na pitanje koliko je dece sa ovakvim poteškoćama. Iako se podaci dobijeni različitim studijama ponešto razlikuju, čini se da je ADHD prisutan kod 1- 7,5% populacije. Pokazalo se, takođe, da se javlja dva puta češće kod dečaka nego kod devojčica. Postoje razlike u ponašanju deteta s ADHD-om koje su specifične za određenu hronolosku starost. Ove razlike su posledica uticaja biološkog sazrevanja i okoline.   Već u uzrastu dojenceta ovo dete je aktivnije u odnosu na ostalu decu:   U predškolskom dobu su izražene sledeće poteškoće:   U školskom dobu deteta mogu biti prisutni:   ŠTA JE ADHD? Nije nužno da svako dete koje je povremeno hiperaktivno, impulsivno i ima poteškoće s pažnjom i koncentracijom ima ADHD. Postoje i druga medicinska i psihijatrijska stanja koja se mogu zameniti s poremećajem pažnje i hiperaktivnosti.   Neka od njih su:   I druga deca se mogu ponekad ponašati živahno, nekoncentrisano, nepažljivo i često takva ponašanja možemo zameniti sa simptomima hiperaktivnog djeteta. Takva ponašanja događaju se kada:   Kako bi se hiperaktivnom detetu mogla pružiti adekvatna pomoć i podrška, potrebno je obratiti se stručnjaku (psihologu, defektologu..) koji će utvrditi radi li se stvarno o ADHD-u i predložiti adekvatni tretman.   HIPERAKTIVNO DETE U PORODICI Dete s poremećajem pažnje i hiperaktivnosti može imati teškoće u odnosima s članovima porodice. Često se događa da su roditelji već «sve» metode isprobali, osećaju se neuspešnim i umornim. Čak i u najbrižnijim porodicama s hiperaktivnim detetom, međusobni odnosi često su opterećeni napetošću. Jedan od primarnih problema u odnosu roditelj-hiperaktivno dete je sukob vezan uz neposlusnost  koji može biti posljedica nepažnje ali i roditeljskog nerazumevanja. Uz komunikacijske probleme, hiperaktivno dete često razvija osećaj nepravde tj. osećaj da se tretira po pravilima koja vidi kao nepravedna i prekomerno ograničavajuća zbog nakupljenog stresa, ljutnje i osećaja bespomoćnosti. Roditelji često na detetovo ponašanje reaguju ljutito i neprimereno, što za posledicu ima još veći prkos djeteta koji rezultira sve strožim roditeljskim komentarima, odbacivanjem, kaznama. Stvara se zatvoreni krug koji se rezultira neprekidnim svađama, borbama ili nagovaranjem i “podmićivanjem” deteta. Stalno pričanje, buka, uništavanje stvari u kući, skakanje, česti pozivi u školu, bilo zbog neprimerenog ponašanja ili zbog loših ocena vrlo su čest scenario porodica u kojoj odrasta hiperaktivno dete. Ponekad su i sami roditelji odbačeni od strane svoje šire familije ili prijatelja, jer je ponašanje njihovog deteta dovelo do toga da ih se ne pozivaju  na razna društvena okupljanja i događaje. Mnogi roditelji hiperaktivnog deteta imaju hronicni osećaj nesposobnosti, nesigurnosti i stresa, uz osećaj beznađa i bespomoćnosti koji dominira u odnosu s detetom. Roditelji koji ne znaju o kakvom se poremećaju radi skloni su ponašanje djeteta proglasiti zločestim ili neposlušnim, nazvati ga napadom na njihov autoritet, inatom i sl. i onda reaguju iz takvog stava neprimerenim metodama kao što je vikanje, vređanje ili batine. S druge strane, neki roditelji detetovo ponašanje procenjuju kroz vlastitu krivicu, kao nešto za što su isključivo oni odgovorni pa se počinju osećati loše, ponekad preterano popuštaju detetu i ne postavljaju granice. Problem krivice i odgovornosti kao i sam poremećaj vrlo često su izvor sukoba ne samo između roditelja i deteta nego i između roditelja.   Znakovi da postoje ozbiljni problemi u porodicnim odnosima mogu biti:   Roditelji sve češće osećaju:   KAKO RODITELJI MOGU POMOĆI? Važno je znati da se ponašanje deteta ne može promeniti “preko noći”. Neka ponašanja je usvajalo i izgrađivalo godinama. Potrebno je vreme da bi se opažale promene i nerealno je očekivati brze pomake. Vrlo često se događa da deca u početku pružaju veliki otpor promenama, novim pravilima te se događa da broj nepoželjnih ponašanja poraste. Međutim uz ustrajnost i doslednost roditelja, ponašanje deteta će se menjati u pozitivnom smeru, a roditelji će imati realnija očekivanja. Da bi to postigli, roditeljima mogu pomoći sledeći saveti. Postavite si pitanje “Šta želim videti kod deteta umesto sadašnjeg ponašanja?” (npr. da ne tuče mlađu sestru.). Zatim strpljivo podučavajte dete takvom ponašanju. Hiperaktivna deca najčešće ne reaguju na kaznu na uobičajen način te često ono što roditelj smatra kaznom, za dete je nagrada. (npr. majka prekida rad u kuhinji i dolazi vikati, čime je posvetila detetu pažnju) Zato je vrlo bitno da pratite učinak odabranog ponašanja i procenite je li nešto kazna ili nagrada za dete. Ignoriisite kad god je moguće detetovo neadekvatno ponašanje, ali zaista budite sigurni da takvim ponašanjem neće doći do fizičkog ugrožavanja deteta (npr. ne obazirite se ako dete pleše po sobi ili skače po svom krevetu…). Budite svesni vlastitog ponašanja jer deca uče imitirajući ponašanje odraslih. Roditelj koji ne želi da mu dete viče, a istovremeno on viče na dete, neće postići željeni efekat.   Dete uči iz svakog vašeg pokreta i svake vaše reči. Zato je važno:   Osim toga:   Roditelj koji koristi obrazac odlučne komunikacije, siguran je u svoja verovanja i znaće izraziti svoje ideje, potrebe i želje na jasan i direktan način koji poštuje tuđa prava i osećaje. Takav roditelj osigurava potrebnu strukturu svojoj porodici time što je direktan, pravedan u pravilima i očekivanjima od svog deteta. Takođe, on je sposoban nametnuti pravila i standarde na način koji dopušta detetu razmišljati i delovati nezavisno uz preuzimanje odgovornosti za svoje ponašanje. Dakle, važno je da roditelj bude jasan u vezi posledica, a odgovornost za promenu leži na detetu.   Jasnoću u komunikaciji možemo podstaći na razne načine. Ovde su neki primeri:   Imajte realistična očekivanja. Usmerite se na nekoliko obrazaca ponašanja djeteta za koje smatrate da su neprimerena (npr. uništava stvari, ozleđuje vršnjake, puno viče, ne želi pisati domać zadatak…) i u tome budite istrajni. Razmislite koje detetovo ponašanje najverovatnije dugoročno ima neugodne posledice za njega. Ne odabirajte ona ponašanja koja vas osobno smetaju npr. ako ne pojede svu hranu koju ste mu stavili u tanjir, ako mu je odeća više prljava nego kod druge dece, ako nenamerno nešto razbije. Prenaglašavajući «male» probleme stvorićete nepotrebnu nelagodu i napetost. U situacijama promene ponašanja možete jednostavno opisati poželjno ponašanje. Opišite s nekoliko primera koji opisuju ponašanje koje se očekuje od djeteta. Očekivanja mogu varirati s obzirom na uzrast deteta kao i o njegovoj sposobnosti da shvati i prihvati ono što je rečeno. Magični trenutak pohvale U situacijama učenja poželjnog ponašanja važno je da roditelji budu pozitivno orijentisani, da prate, proučavaju i nagrađuju dete. Kako? Neka pohvala sledi neposredno nakon poželjnog ponašanja (npr. “hvala ti što si mi doneo torbu”). Pohvalu povežite s konkretnim ponašanjem. (npr. “Svidja mi se kako si popakovao igračke na policu.”) Neka je pohvala konkretna i specifična. Pohvaljujte dete smeškom, pogledom, rečima. Uz reči pomilujte, zagrlite, poljubite dete. Pohvalite dete svaki put kada se primereno ponaša, nemojte čuvati pohvale samo za savršeno ponašanje. Koristite pohvale svaki put kada uočite ponašanje koje želite podstaci. Pohvaljujte dete pred drugima. Hiperaktivno dete može imati poteškoća u stvaranju prijateljstva. Mnoga deca s poremećajem pažnje i hiperaktivnosti imaju poteškoća u uspostavljanju prijateljstva. Na njih se često gleda kao na nekoga ko je drugačiji. Tome je uzrok impulsivnost i kratkotrajna pažnja zbog kojih teže uče socijalna pravila i prepoznavanje socijalnih znakova i poruka. Svesni su svoje izoliranosti i odbačenosti i nesposobnosti da zadrže prijatelje. Potrebna je dodatna pomoć odraslih (roditelja, nastavnika) da usvoje društveno prihvatljiva ponašanja. Hiperaktivnom detetu je izuzetno važno dati jasnu naredbu. Npr. “Otiđi i stani pokraj grupe dece. Stoj tiho i neko vreme slušaj pažljivo o čemu pričaju. Kada si siguran da si razumio, razmisli šta bi ti želeo reći u vezi toga. Sačekaj prikladni trenutak i onda se uključi.”. Vrlo je bitno da pomoć bude pružena bez kritike, ugrožavanja deteta i na pozitivan način. Jedan od načina je da omogućite detetu da u kuću slobodno dovede prijatelje. Hiperaktivno dete često ne zna kako, ne veruje u sebe, stidi se pozvati prijatelja kući. Pomozite mu da ga nazove, razgovarajte s njegovim roditeljima. Vrlo je važno da svaka pomoć pa i ova bude pružena bez kritike (tj. bez izjava poput: “ništa nisi u stanju sam napraviti” ili “to su tvoji prijatelji a ne moji”), na podržavajući i pozitivan način. Pomozite mu isplanirati i strukturirati vreme koje će deca provesti zajedno. Uz vašu pomoć ovakav kontakt može potaknuti prijateljstvo između vašeg djeteta i njegovog vršnjaka. Vežbajte socijalne veštine kod kuće. Odredite, u dogovoru s detetom jedno ili dva društvena ponašanja koja želite pojačati. To može biti tiho pričanje, ne upadanje u reč i sl. Takođe odredite sistem nagrađivanja za svako ponašanje kao i posledice za njegovo nepoštovanje. Vežbajte s detetom, glumite situacije, potaknite i ohrabrite ga kada upotrebi novu veštinu s prijateljima. Opažajte dete u igri i kada primetite da je upotrebilo novu veštinu, pohvalite ga ili nagradite. Učinite sve da dijete ne vidi primer agresivnog ponašanja u kući. Obratite pažnju na vlastito ponašanje kao i ponašanje ukućana kako se ne bi dogodilo da nesvesno budete primjer agresivnog ponašanja svom detetu. Televizor je izvor ideja mogućih agresivnih ponašanja! Ukoliko ne možete izbjeći gledanje takvih scena, prokomentarisite ih s detetom. Dogovorite pravila o tome koliko i kakav televizijski program deca mogu gledati i budite dosledni u tome (npr. najviše 1 – 1.5 sati dnevno, nema televizora u dečjoj sobi i sl). Uključite dete u slobodne aktivnosti po njegovom odabiru i sklonostima. Pokušajte mu predložiti one aktivnosti koje se odvijaju u malim grupama i pod vodjstvom odrasle osobe. Takođe je dobro odabrati aktivnosti koje uključuju što manje takmicenja. Ono izaziva povećano uzbuđenje što kod hiperaktivnog deteta može povećati učestalost neorganizovanogg ponašanja. Nedovoljno uspešno usvajanje novih aktivnosti takođe može uticati na njegovo ionako nisko samopouzdanje. Budite međusobno usklađeni u vaspitnim stavovima i zahtevima za dete!   HIPERAKTIVNO DETE U ŠKOLI Školski (ne)uspeh je najčešći pokazatelj da dete ima određenu poteškoću. Tek kada se dete uputi na procenu radi poteškoća u učenju i/ili ponašanju, te kada se razgovora sa njihovim roditeljima i učiteljima/cama zaključuje se da dete ima poteškoću od najranije dobi. Međutim, učitelji mogu oklevati izreći da dete ima problema s učenjem ili ponašanjem. Češće se radije sami nose s problemom. Ovo se može desiti iz različitih razloga:   Podučavanje u školi može biti jedno od zvanja koje najviše nagrađuje. To je način da se vrednosti, verovanja, nasleđe i znanje prenesu na buduće generacije. Međutim, podučavanje nije uvijek lako. Učitelj ima uticaj i poseduje veliku moć u životima dece. Od svih alata koje stoje na raspolaganju učitelju nijedan nije značajniji od sposobnosti da utiče na detetovo samopouzdanje. Ako učitelj veruje da dete ima potencijala i da obećava, i dete će takođeru to verovati. Dok učitelj prepoznaje i podržava detetove talente i karakteristike, diete veruje da je vredno i cenjeno. Jedno istraživanje hiperaktivne dece koja su postala uspešni odrasli ljudi otkrila je da je dominantan uticaj na njihov pozitivan razvoj imala osoba koja je verovala u njih. Često je ova osoba brižan učitelj/ica. Nije uviek jednostavno verovati u dete i videti njegove pozitivne karakteristike, posebno ako ono ima poremećaj pažnje. Teško je pozitivno gledati kada takvo dete prekida nastavu, gubi papire, smeta učenike u razredu i čini se da prkosi u svakoj prilici. Međutim, paradoksalno je da upravo ta deca koja predstavljaju izazov i dodatni trud imaju veću potrebu za pomoći nego ona druga. Iskustvo pokazuje da se energična i kreativna djeca često odlično afirmisu u društvu – ako “prežive” školsko iskustvo. Kako bi se sprečilo razvijanje daljih problema, važno je da učitelji razumeju specifičan način funkcionisanja hiperaktivne dece koji često negativno utječu  na opste izvršavanje obaveza i odgovornosti. Hiperaktivno dete je zahtevan učenik i uspešno će učiti u okruženju koje podržava individualne razlike unutar fleksibilnog, strukturiranog pristupa, dok će usmeravanje na razlike dovesti do stigmatizacije i osamljivanja hiperaktivnog deteta. Važno je razumevanje i adekvatno reagovanje na detetove uspehe i vrednovanje u iste. Hiperaktivna deca dobro reaguju na brižan i poticajan stav učitelja i kao posledica toga visoko su motivisana i postižu sjajne rezultate. Iako je svako hiperaktivno dete jedinstveno, postoje neki principi i pravila u izgradnji dobrog odnosa, školskog uspeha i socijalnih veština. KAKO UČITELJI MOGU POMOĆI? U učenju Razdelite gradivo u manje celine. Postavite realistične ciljeve u skladu sa detetovim mogućnostima. Kod školskog uspeha hiperaktivne dece planiranje je izuzetno bitno. Omogućite detetu učenje u malim koracima. Preferirajte usmeno ispitivanje. Hiperaktivna deca postižu bolje rezultate i lakše iskazuju svoje znanje usmenim ispitivanjem. Pokušajte ne davati detetu kratke vremenske rokove. Rezultat će biti znatno slabiji ako bude u žurbi i pod pritiskom. Kod davanja uputstava cijelom razredu stanite pokraj hiperaktivnog učenika. Koristite njegov pribor za objašnjavanje. Smestite hiperaktivnog učenika u prvu klupu. Na tom mestu najmanje će ga ometati događanja u razredu, manja je mogućnost interakcije s drugom decom tokom casa, jače će se fokusirati na učitelja, a i vi imate bolji uvid u njegov rad. Pomozite učeniku da odredi razumno početno i krajnje vreme za zadatak i pratite njegovo pridržavanje toj strukturi. Istaknite flomasterom u boji reči, slike i pojmove kako biste usmerili učenikovu pažnju na bitne informacije. Koristite nagrade i pohvale za dovršenje zadatka unutar predviđenog perioda. Povećajte količinu pomoći učeniku. Npr. povećajte duzinu kontakta s učenikom, dodelite mu vršnjaka «mentora» kako biste osigurali veću podršku u školskim zadacima. Naglasite učenikove interese i snage u razredu, omogućujući prilike da se istakne u najboljem svetlu. U razredu Ova četiri koraka u organizovanju razreda podržavaju prihvatljivo ponašanje i disciplinu: Uredite prostor razreda kako bi se mogle organizovati razne vrste aktivnosti. Nezavisan učenički rad – najbolje se odvija na stolu učenika. Pomozite detetu da ukloni sa stola sve što ometa rad. Rad u malim grupama, podučavanje školskog gradiva. Pravilima odredite šta je dozvoljeno Dogovorite razredna pravila (zajedno sa decom) kako bi objasnili očekivanja. Pri tome je potrebno razmotriti:   Objavite dnevni raspored razrednih aktivnosti. Hiperaktivni učenici imaju potrebu znati sled aktivnosti te njihova vremenska određenja. Zato ih treba informisati ako dođe do promena. Rutina i raspored mogu sprečiti mnoge probleme s nejasnim očekivanjima. Nagradite učenike za poštovanje razrednih pravila. Ne zaboravite da hiperaktivna deca verovatno imaju dugu povest problema s ponašanjem temeljenom na pravilima. Pohvalite ga tako da naglasite koje je pravilo poštivalo. Komunikacijske veštine Kako je hiperaktivno dete nepažljivo te čuje samo delove komunikacijske poruke, izuzetno je važno proveriti je li dete primilo celu poruku. Najvažnije je davanje tačne informacije. Navodimo neke korake koji bi mogli biti korisni u komunikacijskom procesu: Uspostavite kontakt očima. Razgovarajte gledajući dete. Govorite jasno i razgovetno normalnim glasom. Nije potrebmo vikati ili izdavati naredbe. Većina dece, pogotovo tinejdžera, prilično je čujno osetljiva. Prezentujte upute ili zahtev na jednostavan, precizan način, naglašavajući što je to što želite da dete učini. Izbegavajte davanje negativnih naredbi (ono što ne želite da učini). Proverite je li dete čulo ono što ste rekli pitajući ga da ponovi ono što je rečeno. Ako ponovi tačno, prilika je da se pohvali njegova tačna percepcija reči. ODNOS UČENIK-UČITELJ Ponekad učitelji mogu doživjeti frustraciju i stres slično kao i roditelji u svojem odnosu sa hiperaktivnim detetom. Bilo kod kuće ili u razredu, u suočavanju s detetovim teškim ponašanjem, odrasli mogu postati emotivno hladniji, stroži i stalno usmjereni na kaznu. Zato: Potrudite se upoznati i razumeti karakteristike hiperaktivnog djeteta. Učiteljevo poznavanje ponašanja hiperaktivnog deteta je jedan od najvažnijih elemenata. Npr. nedoslednost je jedna od glavnih karakteristika ponašanja hiperaktivnog deteta uočljiva kada učenik zadatke jedan dan obavlja dobro a drugi dan loše. Ako učitelj ne razume tu karakterističnu nedoslednosti, može učenika staviti u neprimeren pritisak govoreći “Znam da možeš bolje, jer si sve to uradio juče”. Budite fleksibilni. Ko se prilagođava «teretu zadatka», hiperaktivno dete ima veće šanse za uspeh. Ne žurite podučavajući. Postoji mnogo načina da učitelj prenese učenicima poruku “Požurite!” – tako da žuri kroz lekcije, ne odvaja dovoljno vremena da jasno pokaže organizaciju gradiva. Sve to može rezultirati sukobom s hiperaktivnim učenikom, koji ima poteškoća s očekivanjima u okruženjima koje karakterisu brzina i nefleksibilnost. Stvorite strukturu i rutinu. Učitelj bi trebao imati stalnost u dnevnim aktivnostima. Svaka provedena aktivnost u svom trajanju može varirati, ali sled aktivnosti bi trebao ostati isti. Takva rutina razvija dnevna očekivanja. Uklopite telesnu aktivnost. Ako omogućite da se učenici protegnu ili jednostavno ustanu, kao deo dnevnog rasporeda, to može pomoći pri smanjenju stresa, povećava budnost te daje priliku učenicima da budu aktivni uz dopuštenje. Izbegavajte previše informacija. Hiperaktivno dete- učenik se bolje nosi sa malim delovima zadataka. Učitelj može postepeno povećavati “radno razdoblje”, pritom ohrabrujući učenika za “ustrajnost u radu” te na kraju za “završen posao”. Utvrdite prioritete u ponašanju. Prekomerna aktivnost ili nemir, ne mora se nužno loše odraziti na rezultate; no, impulsivnost i nepažnja su ono što narušava rezultat. Stoga, neke aktivnosti mogu biti zanemarene. Primer, mrmljanje i tiho udaranje može se ignorisati dok god ne narušava rad hiperaktivnog učenika ili ne postane smetnja drugim učenicima. Dozvola za kretanje može se koristiti kao motivator, npr. “Kad dovršiš svoj zadatak, možeš se malo razgibati.” Preusmerite neprimereno ponašanje. Ova strategija jednostavno uključuje uklanjanje učenika iz jedne situacije, gde je neprimereno ponašanje počelo ili će tek početi, te postavljanje učenika u drugu situaciju. Primer, premeštaj iz jedne klupe u drugu. Često ponavljajte pravila. Kako biste sprečili probleme koji se javljaju kada učenik pređe iz jedne u drugu situaciju, pripremite ga kratkim ponavljanjem pravila koja su primerena u novoj situaciji. Održavajte interes. Možda i najvažnija karakteristika koja održava interes hiperaktivnog učenika je stil podučavanja učitelja. Kod većine učenika interes je veći kada su učitelji vizualno dinamični, koriste humor, menjaju visinu glasa, komuniciraju sa razredom i kroz šalu i kreću se po učionici. POSEBAN KUTAK ZA RODITELJE Biti roditelj hiperaktivnog djeteta može biti jako zahtevno pa se roditelji često mogu osećati iscrpljeno, osamljeno, krivo, frustrirano ili ljuto. Važno je prepoznati znakove umora i reagiovati. Evo nekih načina kako možete reagovati i preuzeti deo kontrole nad situacijom: Upoznajte se s hiperaktivnošću – roditelji često navode da im je pomoglo kada su razgovarali s drugim roditeljima hiperaktivne dece ili čitali članke i tekstove o hiperaktivnosti. Na ovaj način aktivno se bavite problemom te se umanjuje osećaj usamljenosti i krivice (npr. “dete se tako ponaša jer sam ja loš roditelj”). Tražite pomoć stručnjaka – stručnjaci (psiholog, defektolog, pedagog) mogu pomoći tako da vam dodatno pojasne stvari koje vas brinu ili zbunjuju te da vam daju konkretne savete vezano uz ponašanje prema detetu i vaspitne postupke. Tražite podršku ljudi koji su vam bliski – u stresnim situacijama u životu pomaže razgovor s ljudima koji su nam bliski. To može biti bračni partner, prijatelj/prijateljica, roditelji ili bilo koja druga osoba kojoj se inače poveravate, koja će vas saslušati i pokazati razumevanje. Zastupajte svoje dete – vaše dete se takođe može osećati usamljeno, frustrirano, neprihvaćeno. Važno je da zna da ste vi tu za njega i da se može osloniti za vas. Kroz zastupanje deteta, osim što mu pomažete u konkretnoj situaciji, učite ga o tome kako da se izbori za sebe i svoja prava. Zastupanje deteta odnosi se na to da mu verujete, da ukoliko je potrebno intervenisete u školi ili vrtiću i razgovarate sa stručnjacima koji rade sa vašim djetetom. Brinite o sebi – da biste mogli biti “dobar” roditelj važno je da se i vi osećate dobro, a to znači da brinete o sebi i nađete vreme za sebe. Različiti ljudi se opuštaju i uživaju u različitim stvarima: duge šetnje, tople kupke, razgovor i druženje sa prijateljima, odlazak u pozoriste, bavljenje sportom. Razmislite malo o tome što je za vas opuštajuće i nadjite vremena za to – bez osećaja krivice! Osećacete se bolje sami sa sobom i u porodici. Obratite pažnju na to koje su vaše vlastite potrebe i potrebe druge dece u porodici. Odmor, izlet, putovanje, prijatelji, hobiji i druge aktivnosti pomažu u smanjivanju razine stresa roditelja, ali i braće i sestara. I za kraj: ne dozvolite da hiperaktivnost utiče na vaš dobar odnos s detetom! Osim što je hiperaktivno, dete ima mnoge druge osobine koje ga čine celokupnom osobom. Uživajte sa svojim hiperaktivnim detetom: radite stvari zajedno, delite osećaje i misli, šalite se i zabavljajte, opuštajte i veselite… Vidite ga takvim kakvo ono jeste! Time ćete mu pružiti najvažniju osnovu za životnu sreću. izvor: www.poliklinika-djeca.hr
Pregleda
2570
Objavljeno