Povredila ga je na sve načine na koje je moguće povrediti nekoga. Razbila ga je u milion komadića i ostavila u tami najmračnije palate njegove duše brz nade da će ikada uspeti da pronađe put ka svetlosti. Prolazili su dani, nedelje, meseci... A onda se pojavila ona. Zaljubila se u sivilo njegovih očiju onog trenutka kada ga je ugledala. Ušetali su jedno drugom u život bez teškoća, lagano prolazeći sve barijere i rušeći zidove koje su sagradili oko svojih srca. Vrć tad je sa sigurnošću znala da ga želi u svom životu.

Govorio je da je ona njegov anđeo, zato što ga je izvukla iz njegove tame i odvela na mesto gde se snovi zaista ostvaruju. Razlikovala se od drugih koje je poznavao, bila je ljubazna, nežna i sve što je ona želela je da ga vidi kako se smeje ponovo. Učinio je da ona oseća da konačno pripada negde, da njen život napokon ima smisla. Bio je sve i čemu he ikada sanjala. Bila je sve o čemu je ikada sanjao. Učinio je da se oseća sigurno i ona je učinila da se on oseća željeno. Oboje su počeli da se ponovo osećaju srećni i sve je delovalo kao da su se konačno svi delići slagalice uklopile u celinu.

Misteriozna tama koja se skupljala u njemu intrigirala ju je i jarko je želela da zakopa dubljr i dublje u njegovu suštinu, njegovo biće, da pronađe tu tamu i učini da njegove izbledele zvezde ponovo zablistaju. Želela je da osvetli njegov svet na način na koji niko drugi nije mogao, na način na koji on to zaslužuje. Želela je da ona bude razlog zbog kojeg će se osmehivati do kraja života.

Kakogod, nije htela da se ovoliko upusti, tako brzo, ali dozvolila je da se to desi zato što su njegove reči i sve što on jeste, bilo predobro da izgubi. Želja se razbila o nju kao talasi o stene i zapetljalo je u fantaziju o njemu. Želela ga je, želela je sve što ne njegovo, a bilo je očigledno da on želi isto. Izgledalo je da im se snovi konačno ostvaruju.

Ali njemu je ta svetlost bila prejaka, oslepela ga je i prestravilo ga je to što ga oba vodi u nepoznato. Duboko u sebi je znao da želi da je prati, ali je ipak dozvolio da ga obuzme sumnja. Šta ako je izgubi i potone još dublje ili je povuče sa sobom, u  njegovoj glavi to nije bilo vredno rizika. Odustao je i pre nego što im je dao šansu. Prestao je da je prati i povukao se u svoju tamu, tamo gde nije mogao dublje da potone kako je verovao.

Njegov anđeo nije znao šta da radi, jedva je nalazila reči i snage da se vrati i nađe ga, da mu kaže kako se oseća. Verovala je da je ona odabrana da spase njegovu dušu od tame kojoj nije pripadao. Ljubazna, nežna, brižna duša kao njegova zaslužuje sreću, ali ga je tama preuzela, pa je od straha da će opet biti povređen, odgurnuo od sebe. Počeo je ponovo da bude srećan i to ga je prestravilo, zbog toga što kada si srećan to ti odmah može biti oduzeto.

Mogli su da imaju sve, mogli su biti junaci njihove lične divlje ljubavne priče ako bi samo  pustili jedno drugo da se približe. Shvatila je, u trenutku, da je možda poslata prerano jer on još nije bio spreman da bude spašen. Ostavila ga je tu, samog u tami, samog sa njegovim mislima koje mu prave društvo. Daljina čini da se srci puni ljubavlju i udaljenost od njega čini da ga samo više želi, da još jače želi da se on osmehuje. Nije otišla daleko, o ne, još uvek je tu, blizu, posmatra ga. Zna da je to samo početak. Kada bi samo imala snage da izdrži, obi će ponovo pronaći jedno drugo i tada će oboje biti spremni. Spremni da se oslobode tame i započnu sopstvenu avanturu, i znate šta ? To će biti jedna od najboljih ljubavnih priča ikada ispričanih...

By Lilith

Sneg je prekrio padine Rudnika. Vejao je neprestano dva, tri dana i kitio mlade borove i jele, stvarajući prekrasne slike, čudne oblike.
Marija se zabrinula. Svaka pahulja padala joj je na samo srce. Osećala ga je u grudima, kako je hladi i neka jeza je hvatala. Kako će izdržati još jednu zimu, kako će prehraniti troje male dece?

Trošna brvnara teško je odolevala naletima mećave. Između brvana je toliko duvalo, da je slaba vatra od mokrih drva jedva gorela. Deca su cvokotala od zime pribijajući se jedno uz drugo.
Često se pitala šta hoj je sve ovo trebalo. Odrekla se toplog, prostranog stana, sve one pažnje majka Zore. Odrekla se toplih, udobnih haljina, izlazaka, svega što joj je nekada život činilo ugodnijim.
Detinjstvo joj je donosilo samo radost. Imala je sve. Šta bi poželela to je i dobila. Nikada nije čula reči nema i ne može. Tako i rana mladost. Dobro je učila. S te strane problema nije bilo. Sve do treće godine. Tada je srela njega. Direktor ga jednog dana uveo u njihov razred i predstavio kao novog profesora istorije. Devojčice su se samo zagledale. Takve plave oči, kao najlepše, najprozirnije gorsko jezero do sada nisu videle. Sva mlada srca su brže zakucala. I njeno nije bilo izuzetak. Osetila je odjednom neku hladnoću, pa toplotu, nešto toplo, milo obuzelo je mlado devojačko srce. Tako iz dana u dan. Kad će doći ti mili časovi? Činilo joj se da je istroija najlepša, najlakša. Možda zbog onih očiju koje su je tako milo gledale ili onih usana koje su joj tako drage kao da ih zna odavnoOsećala je da se nešto čudno događa. Je li to ono što je čekala osamnaest dugih godina, o čemu je sanjala u dugim noćima? Sve više je mislila na oči, usne, ruke, na osmeh mladog profesora, njenog profesora. Nije ni sama znala kako je sve to došlo. Kada? Tek oni su počeli i van škole da se viđaju. Bili su to divni dani. Zaboravili su na ono pravilo da profesor i učenica ne smeju da se vole. Ko će to da im zabrani kada su oni mladi, bezbrižni, zaljubljeni? Marija je bila još bolji đak, a on je sve više osvajao starije kolege, svojom savesnošću, predanim radom. Nije im se imalo šta zameriti.
A onda, iznenada, sve se počelo rušiti. Mladi profesor je imao sve više problema. Ni njoj nije bilo lako. Roditelji su je počeli kontrolisati. Već su joj dosadili prekori stroge majka Zore, koja nije mogla da dozvoli da se ime njene mezimice provlači po svačijim ustima. Postavili su joj uslov, ili da se okane svoje jedine, velike ljubavi ili da je presele u drugu školu, drugo mesto. Nije mogla ni jedno ni drugo da prihvati.
-Mama, mama gladna sam - iz razmišljanja je trže glasić njene male Milene 
-Evo sine, sad će mama da te nahrani.
A čime? Crne misli je opet nadvladaše. Do kad će ovo sve trajati? Kako da gleda ove oči, ova gladna usta koja treba nahraniti? Pekla im je krompir. Imala je i malo sira. I to je deci dodijalo. Ali nema ništa drugo. Samo da izdrže. Valjda će i taj poštar jednom doći. Mora je obradovati. Moraju je primiti. Na to je čekala sve ove duge, duge dane i još duže beskrajne noći, noći bez sna.
Ako je i ovaj put odbiju, kud će, šta će, čime da nahrani gladnu decu, kako da ih ugreje? Zar u ovo vreme ovako da bude, kao pre stotinu godina? Zar može postojati ovakva beda, čemer, jad?
E Milane, Milane profesore mladi. Sve sam videla u tvojim očima. Ljubav, radost, obećanja. Onog dana kada sam sve napustila mora da me je majka proklela, kad sve ovo proživljavam.
Kada je sve postalo nesnosno, neizdrživo, odlučili su da odu. U stvari Milan je premešten u jedno malo selo na Rudniku. A ona je napuatila sve i pošla sa njim. U prvo vreme sve je bilo u redu. Bez struje, bez vode, ali u prirodi, u onim divnim predelima sve je bilo podnošljivo. Sve ih je radovalo. On je radio, ona učila i nekako diplomirala. Najveća radost je bila ono očekivanje pevog deteta. On je želeo devojčicu, ona dečaka. Nekada u šali pomišljali su na oboje. A priroda je nekada tako čudna, pa ispuni želje i pretera. Marija je rodila trojke. Sva sina i devojčicu. Zateklo ih to ipak nespremne. Troje male dece treba smestiti, a oni sve pripremili za jedno. Milanova plata nije mogla da popuni sve praznine. Iz dana u dan trebalo je sve više. Počeli su da oskudevaju.
Majka i otac nisu hteli da čuju za nju i za njene probleme. A ne bi im se ni požalila. Pisala im je s vremena na vreme. Ali sve je hvalila. Nikada im se nije požalila, njihovu pomoć nije htelaSeća se dobro kada je Milan odnekud doneo pinu torbu namirnica, a njoj novu haljinu. Pitala ga je odakle mu novac, a on je odgovorio - višak. Nije tada posumnjala. Učinila je to mnogo kasnije, kada su takve stvari učestale. Nije mu ništa govorila. Uvrediće ga. Ne bi to njen Milan, njen profesor učinio. On je počeo da se menja. Da dolazi kasnije. Nekad i pripit. Sve nervozniji. Praskao je, vikao za svaku sitnicu. Po nekad je i ošamario. Nije znala šta se to događa. Počro je sve manje novca donositi kući. Nekad polovinu, nekad trećinu plate. Deca su rasla, slabo napredovala, ali ipak sve je činila da se nekako povrate, da povrate mir i slogu u kući.
Milan je sve više i više tonuo. Shvatila je da se kocka i bojala se za njege, za decu, za sebe. Trajalo je to jedno pola godine, a onda su Milana odveli. Još se sećala onog jesenjeg, tmurnog i vetrovitog dana. Nije znala šta je uradio. Znala je samo da ostaje sama sa troje male dece, bez posla, u toj brvnari, koja je u prvo vreme za njih bila prava palata, a sada poluprazna ličila je na običnu straćaru.
Prošla je jedna hladna, duga zima. Borila se nekako. Obilazila ga. Hrabrila da izdrži. Nije mu govorila o svemu onom što preživljava. Samo da prođe ova zima i što taj poštar ne dolazi? Primiće je, moraju. Mora da radi i prebrodi još ovo do jeseni. Dok Milan ne dođe. Čekaće ga, a onda... Videće. Ako se promeni, pa eto oprostiće mu. Hteo je da im bude bolje. Nije shvatao koliko je sreća prevrtljiva i kako lako okrene leđa onda kada je najpotrebnija.
Samo da počne da radi, da Milan dođe...
Evo poštara! E ovaj put mora biti bar malo radosti.
-Ovo je za Vas Marija.
-Hvala Vam, to sam čekala.
Onda su joj ruke zadrhtale. Nije to. Prepoznala je rukopis majke Zore. Otkud ona? Četiri duge godine oni nisu hteli da čuju za nju. Otkud ovo pismo?
-Mama gladni smo.
Uzela je da nahrani decu. Pismo je ležalo na stolu. Nije se usuđivala da ga otvori. Kada je smogla malo snage pročitala je nekoliko redova: "Draga ćerko! Sve smo zaboravili. Tata će doći po tebe i decu kroz dva-tri dana. Jedva čekam da zagrlim unučiće! Isplela sam im džemperiće. Ne, nemoj se buniti. Ovaj put nećeš biti svojeglava. I dosta onih laži o uspešnom životu, već pakuj to malo prnja, da izdržimo do jeseni i sačekamo Milana. Sve znamo i sve će biti u redu. Tvoja mama."
Srce joj je zadrhtalo od radosti...

By Lilith

Novembar. Krupne pahulje snega gube ti se u kosi. Šetamo ispod ogolelih grana kestena kao da je leto, kao da se kupamo u sjaju sunca.
Poznajem te tek par dana, a volim te odavno, godinama. Baš tebe takvog zamišljala sam u svojim snovima.
A pre nekoliko dana kada smo se prvi put sreli, strah me obuzeo da ćeš otići, da je sve samo šala.
Đorđe mi je danima dosađivao. On pa on. A bio je samo običan mangupčić, dosadan i neinteresantan. 
Prošao si i rekao da me ostavi na miru. Odmah sam se složila. Fascinirale su me te tvoje oči, prave žeravice ispod duge kose. Poneo me tvoj osmeh nekuda, bespućima sreće. Da sam mogla da poletim, poletela bih među zvezde. Odmah da im kažem da je došao onaj pravi, onaj o kome sam maštala, sanjala i danju i noću 
Pitao si kako se zovem i pozvao me da se sutradan prošetamo. Ne znam zašto, rekla sam ti ime kojim me je tek po neko zvao, jedna - dve drugarice. Na tvojim usnama zvučalo je prekrasno, divno. Obećala sam doći, ne misleći ozbiljno, plašeći se valjda da se šališ, šta li.
Neplanirano, sutradan smo se ipak sreli i od tada smo jedno. Novembar se pretvorio u najlepši i najmirisniji mesec, u mesec sreće...

By Lilith

Izgledalo je kao da gdin A i gđa N imaju savršen brak, što nije važilo za njihove prijatelje gdina M i gđe P koji su se nedavno razveli. Razvod nije stavio gdina M u lošu finansijsku situaciju već je pretio da ugrozi i njegovu karijeru.

Zakopčava mi dugmiće na haljini i drhte mu ruke. Ne može da sakrije oduševljenje. Večeras će ga proglasiti najmlađim partnerom u prestižnoj advokatskoj kancelariji. Naporno je radio za to. Danima, noćima, godinama... takav je. Uporan. Moj. Zajedno smo već godinama, pet u braku. Bez dece. Nije da ih ne želimo... Ne može. Zato nam je njegova karijera sve. Doduše... sam ne bi došao dovde. Ja imam veliki udeo u tom unapređenju. Spavala sam sa njegovim šefom. Sa NJOM.